Na pitanje “Šta država može da uradi za mala i srednja preduzeća”, direktor DMV -a Dušan je odgovorio:
Mogao bih o tome da govorim satima ali pokušaću da budem kratak. Puno je stvari koje bi država mogla da uradi i puno stvari koje je država propustila da uradi. Evo, recimo, principski bih se vratio na ono što ste maločas rekli da su domaćim i stranim investitorima date jednake šanse. Ali to uopšte ne znači da je to fer. Stavite, na primer, u isti tor vukove i ovce i dajte im jednake šanse, pa da vidimo šta će da se desi. Taj ko čuva te životinje dužan je da prvo razmisli kako može da spasi ovce od tih vukova. E, to se kod nas nije desilo. Došli su strani investitori i isisali rukovodeći kadar iz malih privatnih firmi. Jer su došli iz okruženja gde je plata bila hiljadu evra (na primer Slovačka ili Poljska) u okruženje gde je plata trista evra i normalno da se desilo šta se desilo. Država je mogla to da predvidi, da ublaži problem, a da to ne utiče na porast prosečne plate ili da taj porast čak i ubrza. Dosta je oslabljen privatni sektor, ali borimo se.
To je samo jedan od problema. Drugi problem, koji mislim da u široj javnosti nije toliko pominjan, ali je važan, je sistem državne pomoći male vrednosti – “de minimis”. Hvala državi što daje tu pomoć koja uopšte nije mala, ali ima puno manjkavosti u tom sistemu. Mi smo identifikovali i opisali sedam problema i preko Privredne komore pokrenuli inicijativu o unapređenju sistema ali za tri godine nismo puno odmakli. Radi se o problemima poput nepotrebnog obaveznog uključivanja banaka u proces, zatim o obavezi uplate avansa od 80% dobavljaču opreme i ako bi i preduzeća i država imali veću sigurnost da je avans manji (a pri tome dobavljači najčešće ni ne traže toliki avans i ostaju zbunjeni velikodušnošću kupaca iz Srbije) pa do toga da maksimalni iznos pomoći nije promenjen više od deset godina, a šta je to u današnjem svetu što za 10 godina nije promenilo vrednost?
I samo još jedan problem gde država takođe može da pomogne – pomenuli smo malopre Bangladeš u lošem kontekstu u smislu poslovnog modela ali se plašim da na nekom Bangladeš biznis forumu slobodno mogu da pominju Srbiju u lošem kontekstu u smislu komunalnog uređenja. Radi se o starim industrijskim kompleksima, kojih u Nišu ima desetak gde radi stotinak firmi. Pretpostavljam da ih u Srbiji ima stotinak i da u njima radi na hiljade firmi. Kada smo počinjali sa radom jedino smo u takvim kompleksima mogli da smestimo svoje proizvodne pogone. Kasnije su došli strani investitori koji su dobili najbolje parcele i urbanistički uređene. U starim kompleksima je kao u getu. Prvo što nedostaje je minimalna regulativa, jer važeći zakoni i uredbe ne uređuju dovoljno slučaj srpskog starog industrijskog kompleksa. Problemi su poput mogućnosti dobijanja građevinske dozvole bez mogućnosti formiranja građevinske parcele (jer geometrija to ne dozvoljava), uređenje saobraćajnica, komunalni priključci, obaveze vlasnika u održavanju kompleksa i tako dalje. Posebno razočarava utisak da je glavni razlog za to što država ne rešava probleme to što je Beko kupio Luku Beograd i država 20 godina ne zna kako da izađe na kraj sa tim. Pa kakve veze naših 1000 preduzeća ima sa Bekom i sa Lukom Beograd? Hitno je potrebna dobra, fer, regulativa. Mi smo u poslednjem satu javne rasprave o Zakonu o planiranju i izgradnji preko Privredne komore uputili predlog za dopunu 4 člana Zakona i dodatno naveli još 6 principa vezanih za uređenje stanja u starim industrijskim kompleksima. Videćemo uskoro da li će nešto od toga biti usvojeno.
O ovom pitanju bilo je reči na ovogodišnjem Kopaonik Biznis Forumu, koji je trajao od 05. do 08. marta. Događaj je okupio više od 1.600 učesnika iz zemlje i sveta, a centralna tema bila je „Otpornost ekonomije u neizvesnim vremenima – Ključni izazovi za Srbiju i Zapadni Balkan“.